Dirljiva poruka Hasana Nuhanovića, pisca knjige prema kojoj je snimljen film “Quo vadis, Aida”

Vi ćete spremiti dva sina, a Dodik i ostali politički lideri po dva vola – ako i toliko.”

Hasan Nuhanović, svjedok genocida, aktivista i autor knjige “Pod zastavom Ujedinjenih naroda” koje je bila temelj za snimanje igranog flma “Quo vadis, Aida”, redateljke i scenaristice Jasmile Žbanić, sinoć se dirljivim statusom osvrnuo na trenutnu političku i društvenu situaciju u Bosni i Hercegovini.

Piše: Hasan Nuhanović

Kad su mi iskopali oca mislio sam da će mi biti lakše kad mi iskopaju mater i brata. Kad su mi iskopali mater i brata mislio sam da će mi biti lakše uz nadu da će ljudi u susjedstvu, njihovi lideri, imati toliko pijeteta da zbog žrtava neće barem kopati po našim ranama. Mrtvi su mrtvi, mislio sam, a nama živima, jednima, drugima, trećima, četvrtima, će budućnost biti osigurana krvlju mrtvih. Sebično, možda, naivno, utopistično, ljudski možda.

Sta je danas osigurano, sigurno, neupitno?

Šta ja svojem djetetu mogu reci o sutrašnjici na ovom prostoru? Sta možete reci vi svojem djetetu?

Ništa.

Da bježi odavde.

Krv žrtava izgleda nije bila dovoljna da obezbjedi budućnost barem sljedećoj generaciji.

Kosti žrtava su mrvljene bukvalno u DNK laboratorijama da bi se znalo čije su i da bi dobile ime.

Ako ne mislite da je Milorad Dodik budala sa ovom tezom o razdruživanju ja ću se složiti – pri čemu ta budala ne zna niti može znati krajnji ishod takve avanture.

Ako pak mislite da je Milorad Dodik budala, pitam se zašto se onda 90% Srba, Bošnjaka i Hrvata ovih dana plaši novoga rata. Ta se neuralgija vidi u svakoj rečenici na TV-u poslednjih par sedmica kod svih naroda.

Samo je budali danas svejedno u ovoj državi.

Budalu niti ženi niti je kući vodi, ali ovaj lik očigledno traži problem koji prevazilazi svaki domen onoga što smo mu pripisivali kao neki taj sirovi humor traktoriste iz Laktaša. I nije on sam. Tu je i Srbija. Malo onako prikriveno. I sam sam se nasmijao Dodikovom glupom humoru bezbroj puta jer on od tragedije u javnom diskursu pravi banalnost – do toga da se gluposti moraš nasmijati jer je glupa, misleći da ta glupost neće postati takozvani mainstream diskurs – da neće postati dio realnosti koju promišljaju i priželjkuju obični ljudi u RS. Upravo su to Dodikove “gluposti” postale u poslednje vrijeme.

Nazovimo ih privremeno: neukročeno, sirovo, oportunističko srbovanje, ili Republičko Srpsko-vanje.

Nema tu vise ništa smiješno i zabavno, unatoč Dodikovom volovskom pogledu, djelomično razrokom (što je znak gubljenja kontakta sa realnošću kad vas čovjek gleda, ne u vaše oci već tako da mu pogled prolazi kroz vas) jer Vi ćete spremiti dva sina, a Dodik i ostali politički lideri po dva vola – ako i toliko.

Dozovite se ljudi da živimo u ovoj Bosni u kojoj još nisu sve masovne grobnice iskopane iz prošloga rata i genocida.
Letjeti u nebo ne možemo jer nemamo krila, a ako i poletimo vi letite sa nama.”